Stekao je slavu kao književnik, pisac drama, a filozof je bio utoliko, koliko je filozofija bila slobodna misao, a filozof – slobodni mislilac. U mladosti, boravio je u Engleskoj gde su na njega značajan uticaj izvrsili Deisti, filozof Lok, ali posebno ga je fasciniralo učenje fizičara Njutna.

Pod uticajem Deista, postao je i sam deist – to jest protivnik svih verskih ucenja i dogmi i sledbenik, kako je on govorio – razumne vere, koja priznaje Boga kao tvorca Sveta, ali poriče njegov uticaj ili odgovornost za ovozemaljska ljudska dela. Pod uticajem Njutnove mehanike, shvatio je prirodu i prirodne pojave, kao zakon u kome deluju pravila mehanike i u tom duhu tumačio i Lokove ideje, tvrdeći da je on “čovecanstvu objasnio razum, kao sto anatom objasnjava mehanizam kretanja čovekovog tela”.

I pored oduševljenja Njutnovim učenjem, od njega se razlikovao u pogledu shvatanja uloge Boga. Dok je Njutn smatrao da je Bog samo prvi pokretač svetskog zbivanja, Volter je smatrao da Bog odredjuje funkcije zakonitog i logickog poretka u Svetu.

Smatrao je da nije moguć drustveni poredak u kom bi svi ljudi bili ateisti, jer je verovao u drustvenu funkciju religije, koja drži ljude u stanju bogobojažljivosti, pa je s’toga govorio da bi Boga trebalo stvoriti, ako ne postoji.

Svojim kritičkim stavom, prema “starom poretku” i njegovoj ideologiji, Volter je dao tako snažno obeležje čitavoj epohi, da se francuska prosvećenost ne retko naziva Volterovom epohom.

Svoja filozofska gledanja, odnosno ono što je u njima najbitnije, izložio je u delu “Rasprava o metafizici”. U tom delu je Njutnovu mehaniku prikazao kao ideal naučnog saznanja i tumačenja prirode, a Lokovu, empiristicki usmerenu filozofiju zdravog razuma, kao ideal modernog coveka, uz ideje “razumne religije”, koje su zastupali Deisti, a koje su više odgovarale gradjanskom ukusu i duhu, nego ideje ateizma.

Voltera je ipak, najviše intrigirao Njutn. Na osnovu njegovog učenja je pokušavao da sve pojave u prirodi, koje se odvijaju po zakonima mehanike, poveže analogijom sa postojanjem svemogućeg tvorca sveta. Pokušao je zapravo, da razradi staru tezu, koja savršenstvo sveta, vezuje sa savršenstvom njegovog tvorca, dodavši savršenstvo mehanizma - kao novi dokaz.

Kod Voltera, Bog se prikazuje kao garantija zakonitog i logičkog reda. Bog je dakle postulat razuma, tvorac i čuvar moralnih zakona. I ako nije mogao da zamisli društvo u kom bi svi ljudi bili ateisti, Volteru to nije smetalo da se bori protiv hrisćanske crkve i teoloških dogmi.

Ideje francuskog prosvetiteljstva, Volter je upravo kao mason, pritom idol svih Francuza i simbol protivnika režimu, preneo dalje u Englesku i Ameriku, gde se njegov uticaj, neizbezno prepoznaje u Americkom Ustavu i Deklaraciji o nezavisnosti. Pod tim uticajem nastaje Americko Filozofsko Drustvo, koje je podrzavalo racionalisticke poglede na svet, a u kom, vodecu ulogu imaju masoni Bendzamin Franklin, Dzordz Vashington, Aleksandar Hamilton i drugi.

Svoj masonski duh najvise je ispoljio u upornosti, da radikalno menja svet nasilja, besomučnih ambicija, fanatizma , sujeverja, politbirokratske samovolje. To je činio svojim dramama, filozofskim romanima, pripovetkama, kritikama, esejima, antiklerikalnim člancima. Činio je to hrabro i bez uzdrzavanja, apelujući pritom i hrabreći moćne umove tog vremena na sličnu aktivnost. Jedan od takvih poziva bio je upućen braći recima: “Dodjite, hrabri Didro, neustrasivi D’Alamber i ostali – Udružite se! Savladajte fanatičare i hulje! Uništite bljutave deklamacije, bedne sofisterije, lažne istorije! Ne dajte da oni koji imaju pameti, budu podvrgnuti onima koji je nemaju! I poslednji naraštaj, biće vam zahvalan, za svoju slobodu i slobodu drugih”.

Medju velikanima – Monteskieom, D’Alamberom, Didroom, Lametriem, Holbahom, Helveciusom, Rusoom, Volter je bio najrasprostranjeniji genije Francuske,
tvrdio je pesnik Lamartin. Didro ga je oslovljavao sa “preslavni i predragi brate” i savetovao mu: “Čuvajte sebe za dobro čovečanstva, za koje ste vazniji Vi, nego 500 vladara zajedno. Vi veliki brate, prijatelju ljudi, oče siročadi, branitelju potlačenih”.

Bio je beskompromisni pobornik liberalnih i racionalistickih ideja, neprikosnovenih individualnih sloboda, autonomije ličnosti, slobode štampe i autoriteta
zdravog razuma.

Obraćao se jedinom Bogu, pa u Raspravi o toleranciji kaze: “Himna pravom Bogu ... onom svih bića, svih svetova, svih vremena”. Dakle, Bog je jedinstveni stvaralac univerzuma, a razlicite religije, smatrao je oportunistickim prilagodjavanjem sistemima i idejama različitih vremena – zapravo udaljavanjem od Boga. Valjda u zelji da sve vernike, usmeri ka jedinom velikom i pravom Bogu, godine 1758., kupio je posed u Ferneu i na njemu sagradio veliku crkvu za sve veroispovesti.

Za nas je zanimljivo istaći, da je Volterova borba za ljudske slobode i prava, dosegla i do naših prostora, utoliko što je 1768 u delu “Vavilonska knjeginja”, veliki deo prostora, posvetio izričitom zahtevu za oslobadjanjem Srba ispod turskog jarma.

Volter je smatran za najvećeg masona svog vremena, a u intelektualnim krugovima i javnosti uopšte – najplodnijim stvaraocem. Za života, kod najvećeg broja ljudi, bio je poznat, najviše po izuzetno često izvodjenim pozorišnim delima, naročito dramama, kojih su bile prepune pariske scene. Njega pak lično, malo je bilo u Parizu, jer zbog svog slobodnog delovanja, morao je da se sklanja od režima, te je više boravio u unutrašnjosti ili u inostranstvu, nego u rodnom gradu.U njega se ipak triumfalno vratio pred kraj života, početkom 1778 godine, da bi u maju te godine i umro. Crkva je odbila da ga sahrani, a njegov sestrić – sveštenik, tajno je izneo njegovo telo iz Pariza i sahranio ga u opatiji Selier u Šampanji.

Ponovo se svečano – posmrtno vratio u Pariz, kada su pariski revolucionari 1791 godine, preneli Volterove posmrtne ostatke i uz sve počasti, položili ih u drevni Panteon.