Ugledan industrijalac, filantrop, jedan od utemeljivača Narodne banke Srbije i najduži guverner u njenoj istoriji. Rodom iz Pančeva, Srbin-nemačkog porekla kako je voleo sa ponosom da ističe (tada u habsburškoj monarhiji), prešao je 1872. u Srbiju i osnovao najveću pivaru. Organizovao je brojna rudarska istraživanja i otvorio deset rudnika u Srbiji, od kojih su posebno začajni rudnik lignita u Kostolcu (1873), rudnik žive na Avali (1886), i rudnik bakra u Boru (1903). Bio je počasni predsednik Industrijske komore od njenog osnivanja 1910.

Odigrao je ključnu ulogu u utemeljivanju i razvoju Narodne banke Kraljevine Srbije. Bio je njen prvi viceguverner od 1884. do 1889, a onda guverner od 1890. do 1902 i ponovo od 1912. do 1926. Zbog vanrednih zasluga za razvoj Narodne banke Kraljevine Srbije, koja je od 1920. nosila ime Narodne banke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca izabran je 1926. za doživotnog počasnog guvernera.

Bio je veoma aktivan na humanitarnom planu. Na njegovu inicijativu, a zajedno sa Braćom slobodnim zidarima, Sretenom Sretom Stojkovićem, Markom Stojanovićem i Nikolom Spasićem, osnovan je srpski narodni invalidski fond Sveti Đorđe, čiji je Vajfert bio najveći dobrotvor i predsednik do smrti. Fond je pomagao ratne invalide i ratnu siročad. Posle smrti Brata Svetomira Nikolajevića postao je predsednik Društva Kralj Dečanski. Njegove obveznice ratne štete u vrednosti od 8 miliona dinara poslužile su kao zalog za podizanje zdanja Srpske kraljevske akademije. 9. septembra 1923. je poklonio svoju zbirku u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, Beogradskom Univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. on je predsednik banatskog vatrogasnog udruženja. On je uživao i uživa nepodeljeno poštovanje njegovih zemaljskih gospodara koji su ga odlikovali svojim najvrednijim ordenima. Inače je dobio mnogo odlikovanja, tako je on između ostalih počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja.

Bio je i crkveni dobrotvor.  U Pančevu podseća na njega Anina crkva, koju je 1922/23. o svom trošku dao sazidati, kao i portalna zgrada na p.kat.groblju koju je 1924. dao sagraditi. Njegovim sredstvima podignuta je i pravoslavna crkva Svete Ane u Glogovici, u istočnoj Srbiji.

Učestvovao je u osnivanju Lože Pobratim, koja ima najdužu kontinuiranu tradiciju u Srbiji, a koja je svečano otvorena 1891. Bio je starešina ove Lože od 1891. do 1898, ali se kao podržavalac dinastije Karađorđevića pasivizovao do Majskog prevrata (1903), a zatim po dolasku dinastije Karađorđević na vlast, potpuno se posvetio Slobodnom Zidarstvu.

Po uspostavljanju Vrhovnog Saveta Škotskog Reda Srbije izabran je za Najmoćnijeg Suverena Velikog Komandera i Velikog Majstora Vrhovnog Saveta Srbije, maja 1912. Ovaj Savet postaje 1919. Vrhovni Savet Srba, Hrvata i Slovenaca, a posle promene naziva države Vrhovni Savet za Jugoslaviju. Na čelu oba potonja Vrhovna Saveta bio je Br. Đorđe Vajfert do smrti.

Po ujedinjenju srpske i hrvatske masonerije, na skupštini u Zagrebu 9. juna 1919, jednoglasno je izabran za Velikog Majstora Velike Lože Srba, Hrvata i Slovenaca Jugoslavija. Na ovom mestu ostao je do 1933. kada se povukao iz zdravstvenik razloga, ali je na Godišnjoj Skupštini izabran za počasnog Velikog Majstora ad vitam.

I danas kad sam rekao i kada ponavljam: da sam dobio priznanje i pohvalu od Vladaoca od Svete Crkve, od Nauke i od svih krugova našeg Građanstva – danas mogu s ponosom reći: da sam svagda uživao ljubav i poštovanje našeg naroda.

Za sve to imam da blagodarim Slobodnom Zidarstvu, to jest onim njegovim principima, po kojima sam se vladao u svome životu.

Iz govora Br. Đure Vajferta na proslavi pedesetogodišnjice njegovog braka, Neimar – L’Architecte, No, 23 (1924), str. 33.

Umro je 1937. godine, a nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg.