Proslavio se pronalascima u telekomunikacijama, radio tehnici i radiologiji. Mihajlo Pupin se pamti po naučnim dometima, ali, nažalost, ne i po iskazanoj ljubavi prema svom, srpskom narodu. Naučnik koji je zadužio čovečanstvo pronalascima, a otadžbinu mudrim diplomatskim potezima, kada je po završetku Prvog svetskog rata učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji i pomogao u određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, čovek koji je uticao da SAD uđu u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije i Francuske, idejni tvorac modernih telekomunikacija, pionir moderne avijacije, osnivač NAC-e i osnivač američke radiologije, dugo godina je potiskivan iz našeg kolektivnog pamćenja verovatno ne slučajno.

Svom prezimenu je dodao Idvorski kako bi pokazao privrženost rodnom kraju. Pupinovu (a ne Belovu, Edisonovu ili Teslinu) medalju, koja se dodeljuje za nacionalne zasluge u SAD, od utemeljenja na stogodišnjicu njegovog rođenja 1958, dobijali su ličnosti svetskog ugleda, među kojima su jedan predsednik i pet nobelovaca. Prvi dobitnik Pupinove medalje za nacionalne zasluge 1958 bio je general Džon B. Medaris, planer invazije na Normandiju i prvi komandant Agencije za balističke projektile SAD.

Istorijska je činjenica da su velike masonske lože u Parizu, Londonu, Moskvi, Americi i drugde, nametnule stvaranje države južnih Slovena, kao jakog bedema germanizaciji Balkana i ugrožavanja Bliskog istoka bogatog naftom sa balkanskih prostora.

Napisano je da je Pupin bio član masonske lože i da je bio iniciran u trideset i drugi stepen Škotskog Reda, ali nema pouzdanih dokaza o tome. Pupin je bio član oko trideset svetskih akademija nauka  član mnogih elitnih klubova. Sa sigurnošću se zna da je Mihajlo Idvorski Pupin bio član “Tvajlajt kluba”. Ovaj klub osnovao je 1870 britanski filozof Herbert Spenser. U njega su kasnije ušli između ostalih i pisac Artur Konan Dojl, predsednici SAD Kelvin Kuliy i Teodor Ruzvelt, zatim poslovni ljudi poput Karnegija, bio je tu i Mark Tven, kao i Ralf Emerson.

Mihailo Idvorski Pupin je umro 1935, a sudbinu njegove zadužbine prekrio je veo zaborava. Beograd, kojem je mnogo podario svojim fondovima i zadužbinama, i rodni Idvor, Mihajlo Pupin poslednji put je posetio 1921. Posle Drugog svetskog rata, kada su Pupinovi fondovi i zadužbine doživeli žalosnu sudbinu srpskih zadužbinarskih darova, iz sećanja pokolenja izbrisana je ta, duboko humana i patriotska crta karaktera velikog naučnika.

Mnogo toga se može još napisati o Pupinu, i naravno, naučiti. Pupin je nekako bio u senci Tesle, za šta nema nikakvog razloga. To su dva diva, svaki na svoj način, s tim što je Pupin bio daleko raznovrsnija i kompletnija ličnost. Pupin je bio i veliki naučnik i veliki pronalazač. Tesla je bio neosporni genije, ali je Pupin bio i veliki nacionalni radnik, dobrotvor, humanista i filozof. «Uvek sam duboko poštovao tradicije i običaje svog srpskog naroda, kao što su me oduševljavali radicije i narodi moje nove domovine Amerike» govorio je Pupin. Međutim, ko je zaista bio Mihajlo Idvorski Pupin, svetski priznati naučnik, srpski i jugoslovenski patriota, pokazuju i dva sledeća primera: prvi, prilikom studijskog boravka u Kembridžu izjavio je: «Došao sam u ovaj koledž da učim fiziku i da vidim kako je Maksvel odgovorio na pitanje-Šta je to svetlost?», i drugi, pred kraj života zatražio je od svojih bližnjih: «...a, kada budem tonuo u večiti san, neka mi sa gramofona svira Verdijeva “Vinska pesma” iz besmrtne “Travijate”